o igri

Igra (Simbolika)

Kategorija: tekstovi o igri

Autor igra.itd.rs

1. Igra je u osnovi simbol borbe, borbe protiv smrti (pogrebne igre), protiv prirodnih sila (ratarske igre), protiv neprijateljskih sila (ratničke igre), protiv samoga sebe (protiv straha, slabosti, sumnji itd.). I kad su čista zabava, igre zrače pobedničkim sjajem, barem ona strana koja dobija. Kao takmiče­nje, kockanje, privid ili trenutni zanos, igra je svet za sebe u kome, bilo da se dobija, bilo da se gubi, treba naći svoje mesto: ona nije samo određena delatnost označena tim imenom nego svi oblici, simboli i sredstva potrebni za tu delatnost ili za funkcionisanje složene celine. Igra, kao i život, udružuje pojmove sveukupnosti, pravila i slobode, ali u zadatom okviru. Različite kombinacije u igri su primeri života, ličnog i društvenog. Ona teži da uvede red u zbrku odnosa i čini prelaz iz prirodnog stanja u kul­turno, iz spontanog u namerno. Ali igra do­pušta da ispod poštovanja pravila izbije naj­dublja spontanost, najličniji odgovor na spo-ljne prisile.

5.Psihoanalitičari vide u igri neku vrstu prenosa psihičke energije, bilo sa jednog igrača na drugoga, bilo kao oživljavanje predmeta (lutaka, vozova itd.). Igra podstiče maštu i uzbuđuje. Makar je, kako se obično kaže, lišena namere, igra je ipak puna zna­čenja i može izazvati snažne reakcije. Igrati se nečim znači predati se predmetu kojim se igramo. Igrač u nekom smislu investira svoj libido u predmet kojim se igra. Igra tako postaje magični postupak u buđenju života... Igrati se znači postaviti most između svoje fantazije i stvarnosti magičnim delovanjem svoga libida; igra je obred ulaska i ona priprema put adaptacije na realni objekt. Zato se igre primitivaca (ili dece) tako lako pretvore u stvarnost (a ponekad i dramu) (ADLJ, 102-103). Nasuprot igri koja se izrođuje u borbu, ima igara koje oponašaju prave borbe. Cejlonska plemena, na primer, nakon lova na divlje životinje izvode prizore lova u igri. Takve igre su obredi izlaska pomoću kojih se ponovo prilagođavaju svakodnevnom životu (ibid.). Dečije igre i skrivene igre odraslih - poz­nati su nam brojni primeri kineskih, indij­skih, egipatskih, grčkih, rimskih itd. - u os­novi su i svaka na svoj način slike velikih javnih igara. Njihova spoljna, prividna is­praznost i besmislenost ne treba da prikriju njihov bitni agonistički simbolizam: igre su duša ljudskih odnosa i delotvorni pedagozi. Gros (Gross) je nazvao dečije igre neho­tičnim činom razvoja. Deca se igrom instink­tivno i svesno pripremaju za buduće ozbiljne aktivnosti. U igri se odražavaju odnosi dete-ta, ne samo prema spoljnom svetu, nego i prema osobama i zbivanjima u spoljnom svetu.

6.Metoda psihodrame, koju je pronašao Moreno, služi se oblikovnim, didaktičkim, tj. terapijskim svojstvima igre i lepezom simbola koje ona razvija. Polazište metode pokazuje se bez prepre­ka. Biće se najdublje otkriva u svojim najspontanijim reakcijama. Činjenica je da nikakva kontrola ne može potpuno ugušiti spontanost; ona se uvek odaje u samom na­činu kontrole, u neizbežnim propustima i omaškama, u reakcijama na tu kontrolu, u govoru s njegovim simbolima. U razgovoru s lekarom osoba nastoji da objasni prošlost koju opisuje; ona se ne udubljuje potpuno u određenu situaciju kao da je proživljava ovde i sada; ne uspeva da izrazi svoju naj­dublju spontanost. Ona će, naprotiv, prih­vatiti da u igri proživi izmišljenu situaciju, ali u kojoj bi se mogla osećati kao daje u nju umešana. Nije reč o tome da se obnovi nekakav prizor iz prošlosti, jer naprezanje pamćenja, strah od po sebi razumljivog priz­nanja ili odbijanje da oda treće osobe mogli bi omesti slobodno izražavanje spontanosti. Ne, ona proživljava izmišljeni događaj koji je mogla, ali nije morala doživeti; izražava se i reaguje sasvim slobodno, jer nije ni prisiljena ni sputana nekakvim naređenjem. S jednim ili više saigrača može da se uživi, da se oseća duboko umešanom u igrani događaj i da privuče posmatrače da više ili manje intenzivno učestvuju u njemu. Tako se izbegava vodvilj, jedna od zamki psiho­drame, a pred našim očima se odvija prizor prepun istinskih emocija, ponekad vrlo uz­budljiv. Vidimo kako raste teskoba, naglo izbija dugo savladavana agresivnost, popuš­taju napetosti, izbijaju sukobi, naviru izgo­vori da bi se izbegli problemi koji se mogu pojaviti, i drama se neumoljivo usredsređuje u žarištu koje postaje usijano, iz koga se ne može umaći niti se ono može prikriti. Tada se otkrivaju i razrešavaju skrivene veze koje svojom mračnom tiranijom sputavaju biće. Replike se izmenjuju kao hici ispaljeni iz različitih uglova pogađajući cilj u njegovim različitim aspektima i dubinskim nivoma; ili se opet afektivno stanje, izazvano tim neuo­bičajenim situacijama, otkriva u ćutnjama, kretnjama, ponašanju. Oklop konvencionalnosti ili nestvarnog uzdrman je sve dok se ne razbije i najednom izbije istinska sponta­nost. Otkriće vlastite spontanosti može izaz­vati zaprepaštenost. Na terapeutu je ili psi­hologu da odmeri stepen spoznaje sebe koji neka osoba u određenom trenutku može da prihvati i podnese. Da bi igra bila delotvor-na, mora da zaokupi ćelo biće, da otvori sve putove saobraćanja, psihološke i društvene, unutrašnje i spoljne. Ona tako oslobađa silnu stvaralačku energiju koja se neprestano pri-lagođava, ona priprema za budućnost. Igra je živi simbol. Učesnik psihodrame oslobađa izvore svo­je spontanosti kako bi se biće, ostajući ono što jeste, prilagodilo svim ulogama koje će život od njega zahtevati. On odbacuje okove prošlosti i postaje pokretan, njegova kreativ­nost dobija visok koeficijent razvoja. Ako je prilagođavanje jedna od tajni društvenosti, onda psihodrama pomaže da se biće uključi u društveni život, da se u njemu oseća udob­nije, da bude zadovoljnije. Ona se pokazuje kao sinteza društvenih i afektivnih simbola kojima se služi spontano: oni teže da se uravnoteže i da tako olakšaju prelaz igre u Stvarni život razrešavajući u igri komplekse koji bi, kad bi ostali neizraženi, uzrokovali sukobe, ali kad se prevladaju, omogućavaju prilagođavanje i napredovanje.

• < Prethodna